КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЧЕТНИСКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ и ОРГАНИЗАЦИЈЕ СРПСКИХ ЧЕТНИКА "У СЛОБОДНОМ СВЕТУ"

Након повлачења Југословенске Војске у Отаџбини, (познатије као четници) заједно с многим цивилима на савезничко подручје 1945. године, сви су смештени у логоре расељених особа у Италији, а борци су на крају разоружани. Касније су премештени у немачке логоре и испитивани од стране британских „савезника“ у име новог југословенског комунистичког режима, у потрази за наводним „ратним злочинцима“. Није их било. Након поступка провере и пуштања генерала Миодрага Дамјановића, команданта свих Краљевских Југословенских снага у емиграцији, генерал je основао удружење ветерана у логору Гросенброде у Њемачкој 1. октобра 1948. под називом „Удружење Борца Краљевске Југословенске Војске - Дража Михаиловић ”.

Многи борци постали су обезхрабрени идејом Југославије и нису желели да се удружују у институције или организације које су се поистовећивале са „Југославијом“. Чињеница да су огромну већину Краљевске војске чинили Срби и чињеница да су Срби највише претрпели у Југославији, дала је консензус о потреби да се директно именује као "српска". Прво организовање српских четника догодило се у Милвокију, Висконсин, С.А.Д., 22. августа 1951. године. Скуп је сазвао и председавао му борац и публициста Божо Соколовић у просторијама цркве Светог Саве, где је присуствовало око 100 четника из свих српских покрајина. Тада се проглашава месни одбор српских четника у Милвокију. За председника изгласан је четнички командант Ђоко Марић, подпредседника народни посланик Стево Рађеновић, секретар Божо Соколовић, благајник Гојко Грубор.

Други четнички одбор оснива се у Гери, Индиана С.А.Д. За председника изгласан је Петар Кашић. Трећи четнички одбор оснива се у Кливленду, Охајо С.А.Д. За председника изгласан је Бранко Узелац. Четврти четнички одбор оснива се у Јужном Чикагу, Илиној С.А.Д. За председника је изгласан Вукале Вукотић. Наставља се формирање четничких одбора по Америци, Канади и западној Европи.

Први четнички конгрес сазван је 31 маја 1952. године у Јужном Чикагу. На том конгресу проглашава се Организација Српских Четника у Слободном Свету. За председника изгласан је војвода Момчило Р. Ђујић, подпредседника Ђоко Марић, секретара капетан Недељко Плећаш, благајника Бошко Нанић и остали чланови централне управе.

Ова организација, која је прерасла у значајно, велико тело, бивших бораца и симпатизера, постала је озбиљна политичка претња новом комунистичком режиму у Београду. Велики притисак на Организацију пао је због политичких и дипломатских односа Југославије и других земаља на слободној западној хемисфери, у коју су четници емигрирали. Због несугласица које су се развила у начину даље борбе против комуниста, Организација је почела да се ломи; они одани Војводи Ђујићу који се залагао за рад са бившим политичарима Краљевине Југославије; и они одани Војводи Јевђевићу, који нису били наклоњени раду са поменутим политичарима.

Након бурног Конгреса 1957, политичке разлике показале су се непомирљивим и Организација се поларизовала у два табора; они који су подржали Ђујића (којих је била незнатна већина) и они који су подржали Јевђевића. Тако је 15. фебруара 1958. у Гери, Индиана, председник Војвода Ђујић сазвао ванредни Конгрес и проглашен је Покрет српских четника "Равне Горе". Касније те године, 31. маја 1958. у Харбору, Индиана, званично проглашена је Организација српских четника "Равна Гора", и изгласан је за председника Ђоко Марић, почасног председника војвода Јевђевић, 1. потпредсеника мајор Милан Цвјетићанин, 2. потпредседника Томица Иванчевић и за секретара Божо Соколовић. Године 1963, након што је Комунистичка партија Југославије покренула "црквену поделу" (препорука: књига "Ја и Комунисти", интервју са његовом светошћу патријархом Германом) , проглашен је Српски четнички покрет "Гаврило Принцип", сврставајући се са Београдском патријаршијом у вези са расцепом цркве, као што је то урадио ПСЧ "Равне Горе". ОСЧ "Равна Гора" и Удружење бораца КЈВ - Дража Михаиловић били су сврстани са владиком Дионисијем, духовним вођом слободне Српске православне цркве у Либертвилу, у држави Иллиноис, С.А.Д.

ЈЕДНО РАЗМИШЉАЊЕ

Као што се може видети, из једне значајне ратне емиграције, развило се неколико организација, чији су циљеви били и увек су у потпуности идентични. То јест, да се уклоне неистине које је створио титов комунистички режим у вези са генералом Драгољубом Михаиловићем и догађајима из Другог светског рата у Југославији. Данас у Србији наследници Партизана (част изузецима) настављају са титоистичком / комунистичком идеологијом, за коју су се борили њихови претходници, усмереном против Драже, четника, као и против српске нације, не изостављајући ништа од комунистичке тактике која се користила у Другом светском рату. Сви смо сведоци неподношљивог искривљавања историјских догађаја, посебно спашавања савезничких ваздухопловаца у Прањанима. Организација српских четника „Равна Гора“ створила је ову веб страницу за све који препознају жртве генерала Драгољуба Драже Михаиловића и четника и цене принципе за које су се борили.

ЧЕТНИЧКЕ СТАРЕШИНЕ
КОЈИ СУ УЧЕСТВОВАЛИ У ОРГАНИЗОВАЊУ ЧЕТНИЧКОГ ОДБОРА У МИЛВОКИ, ВИСКОНСИН 22. АВГУСТА 1951. ГОДИНЕ

Командири чета:

  1. Гојко Грубор
  2. Стево Жакула
  3. Данило Калинић
  4. Никола Јоветић
  5. Ђуро Момић

Команданти батаљона:

  1. Петар Ђилас
  2. Никола Стојисављевић – Бура
  3. Петар Пантић
  4. Сава Малић
  5. Јово Ивекић

Команданти бригада:

  1. Ђоко П. Марић
  2. Никола Берић
  3. Петар Ј. Совиљ

Свих скупа 13 четничких старешина који се доселише у Милвоки, Висконсин.

Међу горе поменутим са њима је био и предратни Народни посланик Стево Рађеновић, а за време рата био је политички саветник команданта Динарске Четничке Дивизије војводи Момчилу Р. Ђујићу. То беше од 27. октобра 1941. до 5. маја 1945. године, када су четници ДЧД положили њихово оружје, лажним савезницима Енглезима у Палма Нова, Италија.